Bašeskija – Abdulah Sidran

Jutros je, usred ljeta, snijeg pao, težak

i mokar. Plaču zaprepaštene bašče. Bilježim to i šutim, jer 

svikao sam na čuda. Vidim, kroz okna dućanska, zabrinuta prolaze lica, i nijema. 

Kamo će stići, Bože, Koji sve znaš? Ne hulim, samoću sam ovu primio ko dar, ne kaznu, 

ko premoć, nipošto užas. Stići će, znam, odjutra, ljudi neki. Morao je i noćas 

neko umrijeti. Duša je moja spremna, ko kalem i papir 

predamnom. Šutnja i čama. Koga Si, noćas, otrgnuo gradu? Čije ćemo ime spominjati jutrom, 

uz duhan 

i kahvu, narednih dana? Treba biti mudar, neka se strava 

čekanja na licu ne očituje. Jer, dugo je trebalo dok shvatih: ovo je grad u kom 

sve bolesti zarazne su. Širi se ljubav ko žutica i kuga. I mržnja se jednako koti. Nisam li, možda, odviše sam? Nije to dobro, toliko sam svikao na samoću. Mislim li pravo, Bože? Tako je nekoć (i to stoji zapisano), crvena kiša lila ponad grada, pometnja i strah rasli ko korov. A malo je zdravih u gradu duša. I pravo je što je tako. Jer, bolest otkuda – jasno mi je, al otkuda zdravlje? 

Je li, Bože, zbilja, otkuda zdravlje? Pitaju li to ovi ljudi oko mene (što isto ih primam, znajući da ni dva nisu ista,

ni pred Tvojim, ni pred mojim licem), pitaju li? I znaju li da ih motrim? Kako bi im samo srca

uzdrhtala ove redove da vide! Griješim li

prema sebi, tek tada sam drugima prav. Prema njima griješim li, pravdu prema sebi ispunjam. Šta je onda istina, reci mi, Bože moj?

Moli Te skromni Mula-Mustafa, 

što druge želje nema već tiho da bude, 

i još tiše ode, kad dođe čas.